Srpski English
Pretraga
 

NASLOVNA
BIBLIOGRAFIJA

 

DUNAV OSIGURANJE

WIENER STADTISCHE

 

3-2008

Obaveza davanja predugovornih informacija i informacija posle zaključenja ugovora o osiguranju potrošačima usluga osiguranja prema direktivama EU i zakonima država članica

 

U ovom radu autori ispituju elemente i sadržinu informacija koje osiguravači, posrednici i zastupnici osiguranja imaju dužnost da saopšte ugovaračima osiguranja, osnosno potrošačima usluga osiguranja prema relevantnim direktivama EU i nacionalnim propisima zemalja članica EU. Kako ćemo videti u daljim izlaganjima, obaveza davanja određenih, obaveznih informacija potrošaču usluga osiguranja, odnosno ugovaraču postoji pre, odnosno prilikom zaključenja ugovora i tokom trajanja ugovora o osiguranju. Države članice EU su u minimumu obima obaveze na informisanje koju predviđaju directive ili u proširenom obimu u odnosu na taj minimum u pogledu lica kojima se kao zainteresovanim za ugovor koji se zaključuje moraju dati informacije ili u pogledu vrsta ugovora o osiguranju prilikom čijeg zaključenja ili tokom njegovog trajanja se informacije moraju saopštiti sprovele pravila direktiva kroz njihovo unošenje u odgovarajuće nacionalne zakone i time ispunile obavezu iz direktiva da ujednače svoje pravo osiguranja u ovoj oblasti sa propisima EU, odnosno sa propisima drugih država članica EU.

Za naše ugovorno pravo osiguranju kome predstoji osavremenjavanje i reforma u okviru priprema koje su u toku za donošenje novog Građanskog zakonika Srbije, preuzimanje i prilagođavanje opšteprihvaćenih rešenja iz direktiva i u oblasti koja je predmet ispitivanja u ovom radu trebalo bi da bude jedan od prioriteta u normativnom približavanju Srbije kandidaturi za članstvo u EU. Ovo i zato što je, kada govorimo o zaštiti potrošača finansijskih – osiguravajućih usluga, ona Zakonom o zaštiti potrošača od 2005. godine za oblast osiguranja „regulisana” upućujućom normom na zakon koji uređuje ta i druga pitanja zaštite potrošača usluga osiguranja.[1] Međutim, pošto Zakon o osiguranju od 2004. godine i Zakon o obligacionim odnosima (Deo II „Ugovori”, Glava XXVII „Osiguranje”) od 1978. godine nisu usklađeni sa evropskim zakonodavstvom o zaštiti potrošača koja se odnosi na zaštitu potrošača kroz  ugovor o osiguranju u pogledu saopštavanja informacija o ugovoru koji se zaključuje i statusu subjekta tržišta osiguranja sa kojim potrošač zaključuje ugovor, sadržine koju ugovor o osiguranju mora da ima ili pravu potrošača usluge osiguranja da punovažno zaključeni ugovor o osiguranju u određenom roku po zaključenju bez navođenja razloga jednostrano raskine, niti je do danas donet poseban zakon o zaštiti potrošača u ovim oblastima koji je usklađen sa evropskim zakonodavstvom, Zakon o zaštiti potrošača nije upotpunjen i sproveden u pomenutim oblastima koje donose directive, tj. u domenu zaštite potrošača kroz ugovor o osiguranju u navedene tri oblasti.

Stoga je cilj ovog rada da autori čitaoce u detalje upoznaju sa rešenjima iz uporednog evropskog prava osiguranja koja se odnose na obavezu davanja informacija prilikom zaključenja ugovora o osiguranju i tokom njegovog trajanja i zatim da na osnovu njih učine svoj predlog kako obavezu ovog informisanja regulisati u našem pravu.O neusklađenosti našeg zakonodavstva sa evropskim pravom osiguranja o  zaštiti potrošača u pogledu sadržine koju ugovor  o osiguranju mora da ima i pravu potrošača na jednostrani, bez navođenja razloga, raskid ugovora o osiguranju života i rešenjima kojima se u ovim oblastima ugovor o osiguranju u našem pravu može uskladiti sa evropskim pravom mi smo pisali ranije.[2] Autori se stoga nadaju da će ovim radom dati svoj dalji, novi doprinos raspravi o regulisanju ugovornog prava osiguranja u predstojećoj reformi. Imajući u vidu važnosti davanja informacija od strane osiguravača, posrednika i zastupnika prilikom zaključenja ugovora jer su one značajne za odluku potrošača, odnosno ugovarača osiguranja da li će pristupiti zaključenju  ugovoru o osiguranju ili ugovoru o zastupanju i posredovanju, kada zastupnici i posrednici daju informacije, ali i zbog značaja koje ima za održanje ugovora saopštavanje ostalih informacija predviđenih u direktivama za osiguravače, zastupnike i posrednike, smatramo da ih je neophodno regulisati i pre donošena Građanskog zakonika Republike Srbije.

Izlaganje je podeljeno u tri odeljka. Prvi obuhvata analizu i naše stavove o rešenjima sadržanim u relevantnim direktivama EU i nacrtu Referentnog okvira za Evropsko ugovorno pravo osiguranja, dok je drugi posvećen analizi i komentaru rešenja pojedinih nacionalnih propisa država članica EU i nekih država kandidata za članstvo. U trećem se daje predlog rešenja za našeg zakonodavca. To je ujedno i zaključak rada.



1 Dimitrijević, B, Zakon o zaštiti potrošača, Predgovor, Javno preduzeće „Službeni glasnik”, Beograd, 2005, str. 24. d.

2 J. Slavnić i S. Jovanović, Sadržina ugovora o osiguranju u nacrtu Opšteg referentnog okvira za Evropsko ugovorno pravo osiguranja i zakonima država članica Evropske Unije, „Revija za pravo osiguranja”, br. 1-2/2008, str. 19-36 i J. Slavnić, Uticaj direktiva EU na regulisanje odnosa iz ugovora o osiguranju života, Zbornik radova „Osiguranje u svetlu novog zakonodavstva”, Savetovanje Udruženja za pravo osiguranja Srbije, Palić 2005, str. 123-138.

Jovan Slavnić Slobodan Jovanović

Preuzmite članak

autori iz poslednjeg broja
 

za autore

izjava o originalnosti radaizjava o originalnosti rada

uputstvo za autore priloga u reviji za pravo osiguranjauputstvo za autore priloga u evropskoj reviji za pravo osiguranja

HEINONLINE

ulrichsweb

PIA