U članku se analizira obaveza osiguravača da informiše potencijalnog ugovarača osiguranja sa evropskim kontekstom. Studija se bavi pravilima koja je ustanovila Direktiva 2002/83/EC za životno osiguranje i Direktiva 92/49/EEC za neživotno osiguranje. Odredbe Direktiva 2002/65/EC i 2000/31/EC za prodaju osiguranja na daljinu i elektronskim putem takođe će biti predmet pažnje zajedno sa zahtevima predviđenim u čl. od 2:201 do 2:203 Principa evropskog ugovornog prava osiguranja.
U radu se naglašava da je predugovorna obaveza osiguravača na informisanje detaljno regulisana u Evropi. Zahtevi u vezi sa informacijama predviđenimi Direktivom 92/49/EEC za neživotno osiguranje, međutim, nisu dovoljno detaljni i treba da se usklade sa onim koji su propisani za životno osiguranje. Pored navedenog, imajući u vidu takođe predugovorne obaveze informisanja uvedene Direktivom o distancionom marketingu i Direktivu o elektronskoj trgovini, čini se da može doći do preklapanja zahteva kod prodaje osiguranja na daljinu ili elektronskim putem. Zato je poželjno pojednostaviti postojeći pravni okvir i konsolidovati sve zahteve u pogledu informacija u jedan propis koji bi se primenjivao na ugovore o osiguranju, kako bi se obezbedila veća pravna izvesnost.
Konačno, potvrđujući nepostojanje pravila na Komunitarnom nivou o obavezi osiguravača da savetuje podnosioca ponude za osiguranje, naglašava se potreba donošenja evropskih propisa u tom smislu. Tamo gde se proizvodi osiguranja ne prodaju putem posrednika, potencijalnom
ugovaraču osiguranja može da bude potreban poseban savet da bi doneo razložnu odluku o polisi osiguranja koju zaključuje. U sklopu izmene Direktive o posredovanju u osiguranju, na stav službi Komisije, koji je u prilog uspostavljanju sličnih pravila za osiguravajuća društva i posrednike u osiguranju, uzimajući u obzir specifi čnosti postojećih prodajnih kanala, treba gledati sa odobravanjem.