Reosiguranje je po svojoj prirodi posao međunarodnog karaktera u kojem je angažovan ogroman kapital na raznim teritorijama i vrstama rizika. Metodi analize rizika i utvrdivanja tehničkih rezervi su zbog toga prilično različiti. Da bi moglo efikasno da izvršava svoju ulogu, reosiguranje mora da bude regulisano na način koji omogućava slobodno kretanje kapitala i uzima u obzir široku diverzifikaciju poslova i teritorija na kojima ono pruža usluge. Sa druge strane, iza nesolventnosti osiguranja često jedan od razloga predstavlja nemogućnost naplate nadoknada iz reosiguranja.[1]
Medutim, pored navedenih, postojali su i neposredni regulatorni razlozi u okviru same EU za donošenje pomenute direktive. Naime, Direktive Saveta EU o ujednačavanju zakona, uredbi i upravnih propisa u vezi sa osnivanjem firmi i obavljanja poslova direktnog osiguranja, osim životnog osiguranja[2] i Direktiva Skupštine i Saveta Evrope od 5. 11. 2002. u vezi sa osiguranjem života[3] koju su propisale pravila za osnivanje osiguravajućih društava i obavljanje delatnosti osiguranja u EU, ne odnose se na profesionalna reosiguravajuća društva. Direktiva Saveta EU 64/225/EES od 25. 2. 1964. o napuštanju sistema ograničavanja slobode osnivanja firmi i pružanja usluga reosiguranja i retrocesije[4]uklonila je ograničenja prava na osnivanje firmi i slobodu pružanja usluga vezanih za državnu pripadnost ili prebivalište davaoca usluge reosiguranja. Ova direktiva, medutim, nije uklonila ograničenja koja proizlaze iz različitih odredaba nacionalnih pravnih sistema o adekvatnom regulisanju reosiguranja. Upravo su razlike u detaljnosti nadzora reosiguravajućih društava proistekle iz takvog stanja.[5]
Usled navedenih razloga, na sastanku Podgrupe za reosiguranje Komisije za osiguranje, januara 2000. Komisija i države članice EU su se složile da započnu projekt u vezi sa nadzorom reosiguranja i uspostavljanjem ujednačenog sistema nadzora u EU koji bi bio u primeni duži niz godina. Pošto je detaljna analiza svih aspekata u tom projektu predstavljala veoma složen i obiman zadatak, Komisija i države članice EU su se saglasile da izradu glavnog projekta povere firmi KPMG Deutsche TreuhandGesellschaft, Koln. Izveštaj koji je izradio KPMG dao je opšti pregled specifičnosti i razlika izmedu osiguranja i reosiguranja, opisao glavne vrste rizika kojima je reosiguravajuće društvo izloženo i dao opis svetskog tržišta reosiguranja. Druga pitanja kao što su razvoj, konvergencija bankarstva i osiguranja kao i postojanje prepreka za delatnosti reosiguranja takode su opisana u tom izveštaju. Sve aktivnosti Komisije za osiguranje EU i koordinacija projekata usmerenih na formulisanje predloga Direktive o reosiguranju, bile su usklađene sa principima i standardima IAIS6 i OECD, ali će se ova Direktiva usklađivati s njihovim pravilima koji budu donošeni kasnije. Posle mnogobrojnih studija, predloga i inicijativa, Direktiva 2005/68/EC Skupštine i Saveta Evrope o reosiguranju kojom se dopunjuju Direktive Saveta 73/239/EEC, 92/49/EEC, kao i Direktive 98/78/EC i 2002/83/EC donesena je 16. 11. 2005, a stupila je na snagu 10. 12. 2005.[6]
Većina država članica se saglasila sa stavom Komisije da se u mnogim oblastima nadzora reosiguranja kao polazna osnova mogu primeniti pravila nadzora za osiguranje. Medutim, ta pravila je neophodno prilagoditi posebnostima posla reosiguranja.
Iako se Direktiva odnosi na profesionalna reosiguravajuća društva, odnosno ona koja se isključivo bave reosiguranjem uključujući i sopstvena društva za reosiguranje, u preambuli Direktive preporučeno je da se i na osiguravajuća društva kod kojih se značajan deo portfelja odnosi na aktivno reosiguranje primenjuju odredbe te Direktive o margini solventnosti. Direktiva propisuje da reosiguravajuća društva koja su deo osiguravajuće ili reosiguravajuće grupe treba da podležu dodatnom nadzoru na isti način kao i osiguravajuća društva koja su deo neke osiguravajuće grupe. Sa druge strane, Direktiva se ne primenjuje na reosiguravače u tzv. poslednjem stepenu, odnosno pulove ili reosiguravače iza kojih stoji državni budžet.[7]
Ovo se posebno odnosi, ali ne i isključivo, na rizik terorizma.
[1] Xsin-Shun Wang, Wallace: Reinsurance Regulation, Aspen Publishers Ins, 2003.
[2] Direktiva Saveta EU 73/239/EEC od 24. 7. 1973; OJ L 228, 16. 8. 1973, str 3. Direktive koja je poslednji put dopunjena Direktivom 2005/1/EC Skupštine i Saveta Evrope (OJ L 79, 24. 3. 2005, str. 9); Direktiva Saveta EU 92/49/EEC od 18. 6. 1992; OJ L 228, 11. 8. 1992, str. 1. Direktive koja je poslednji put dopunjena Direktivom 2005/1/EC.
[3] Direktiva 2002/83/ES u vezi sa životnim osiguranjima;
OJ L 345, 19. 12. 2002, str. 1. Direktiva koja je posled-
nji put dopunjena Direktivom 2005/1/EC.
[6] Official Journal L 323 , 9. 12. 2005 str. 0001 0050.
[7] Državni reosiguravači za rizike terorizma Extremus AG u
Nemačkoj, GAREAT Gestion de l’Assurartces et de la Reassurdnce des Risques Attentats et Actes de Terrorisme i CCR Caisse Centrale de Reassurance u Francuskoj. U V Britaniji državni reosiguravač Pool Re osnovan je 1993. godine sa istovetnim ciljem, pri čemu u slučaju njegovog stečaja, engleska država istupa kao njegov retrocesionar.