Obavljanje medicinske delatnosti biva u Srbiji sve više predmet sistematskog javnog praćenja i obaveštavanja. U to nas uveravaju gotovo sva sredstva javnog informisanja. Novinari se posebno trude da građane obaveste o lekarskim intervencijama sa kobnim ishodom i o neukazanoj lekarskoj pomoći u hitnim slučajevima. Oni pri tom najčešće izražavaju nečiju ili svoju sumnju u ispravnost rada određenih lekara i zdravstvenih ustanova. To veoma iritira dotične lekare i zdravstvene ustanove jer se ne osećaju krivim, pa zato nastoje da, što pre, javno ospore sumnju u ispravnost njihovog rada. Ono što je juče bilo informacija danas izgleda kao dezinformacija. Takvo stanje neizvesnosti traje sve dok se ne oglasi Ministarstvo zdravlja, dok ne saopšti šta su na licu mesta utvrdili njegovi zdravstveni inspektori.
Međutim, konačna ocena postupka osumnjičenih lekara pripada, ipak, sudu, a da li je sud imao priliku da se o tome izjasni i kakva je njegova odluka u konkretnom slučaju, to za širu javnost ostaje često nepoznato. Drugim rečima, na videlo je dospela samo sumnja u lekarevu odgovornost ali ne i sudska presuda koja tu sumnju potvrđuje ili odbacuje. Jer presude se ne publikuju čak ni za domaću stručnu javnost, nego ostaju da čame u sudskim arhivima. Istraživač koji bi hteo da spozna njihovu detaljniju sadržinu morao bi ići od suda do suda i moliti da mu ih pokažu. Male su šanse da će ih videti, a kamoli da će ih fotokopirati. Pri takvom stanju stvari niko pouzdano ne može reći koliki je broj sudskih parnica protiv lekara u Srbiji tokom jedne godine, a još manje kakvi su pravni stavovi naših sudova o pojedinim pitanjima iz domena odgovornosti lekara i zdravstvenih ustanova. Pravnici su lišeni mogućnosti da prate dotičnu sudsku praksu, da se prema njoj upravljaju ili da je kritički ocenjuju. U zemljama Evropske unije situacija je potpuno drugačija. Tamo postoje specijalni časopisi za Medicinsko pravo (u Nemačkoj ih je čak dva[1]), u kojima se obavljaju opširni izvodi iz sudskih odluka koje se tiču odgovornosti lekara i zdravstvenih ustanova. To je veoma bitno zato što se građanska odgovornost lekara ne odvija prema posebnim nego prema opštim pravnim pravilima, pa je s toga potrebno znati kako sudovi njih primenjuju na konkretne i veoma specifične odnose između lekara i pacijenta. Moderno pravo o odgovornosti lekara jeste, u suštini, tekovina sudske prakse, koja je u nekim zemljama veoma bogata i raznovrsna.
[1]Medizinrecht i Arztrecht, a uz to još i časopis o medicinskoj etici, pod nazivom Ethik in der Medizin.