Evolucija poslovnog okruženja na tlu Evropske unije, indukovana rastućom integracijom i koncentracijom poslovanja, pojavom novih kanala distribucije, promenama u investicionom ambijentu, kao i rastućom lepezom rizika, iskristalizovala je potrebu za harmonizovanjem regulacije svih finansijskih usluga, odnosno za uspostavljanjem sveobuhvatne regulacije koja ne poznaje nacionalne granice. Stvaranje jedinstvenog evropskog tržišta dovelo je do distorzije i regulatorne asimetrije i u sektoru osiguranja. Zbog toga su osiguravači pozdravili inicijativu Evropskog parlamenta i Saveta za uvođenje novog regulatornog okvira tržišta osiguranja na nivou Evropske unije, kroz Direktivu 2009/138/EZ o započinjanju i obavljanju delatnosti osiguranja i reosiguranja (Direktiva o solventnosti II). Ali, nova Direktiva nije opravdala njihova očekivanja.
Predmet ovog rada je analiza dosadašnjih priprema u pravcu implementacije novog regulatornog režima po Direktivi o solventnosti II, dok je njegov cilj da ukaže na perspektivu ublažavanja velike frustracije domaćih osiguravajućih društava u budućim sličnim poduhvatima. Orijentacija Srbije ka sve izvesnijem pristupanju Evropskoj uniji, otvara pitanje šta nam donosi suočavanje sa eventualnom primenom zahteva novog regulatornog okvira, koji je izazvao velike troškove i problem osiguravačima u mnogo razvijenijim privredama. Da li i kako će funkcionisati i razvijati se domaća osiguravajuća društva, čija egzistencija treba da pomogne privredno-ekonomski razvoj Srbije? Supervizori se suočavaju sa problemom u pružanju pomoći malim, domaćim osiguravačima, kako bi im se obezbedio opstanak i razvoj u budućnosti. S druge strane, osiguravači moraju biti spremni za prihvatanje novih i dinamičnijih ideja, čija realizacija može doprineti povećanju njihove konkurentnosti na domaćem tržištu.
Изборник