Autorka se bavi teorijskom analizom klauzule o vođenju spora u modernom osiguranju od odgovornosti. Najpre ukazuje na osobenost osiguranja od odgovornosti, čija zaštitna funkcija nije ograničena samo na pokriće odštetnih zahteva protiv osiguranika (ekonomska zaštita), već se odnosi i na pružanje pravne zaštite. Upravo klauzule o vođenju spora čine srž pravne zaštite osiguranika. Autorka posmatra pomenute klauzule iz ugla njihove uklopljenosti u standarde zaštite potrošača usluga osiguranja. Nakon upoznavanja sa delegacijom procesnih ovlašćenja i stepenom ugrožavanja procesnih sloboda osiguranika, autorka se zalaže za zakonsko uređenje sadržine ovih klauzula, tj. uvođenje granica procesnih ovlašćenja koje pruža osiguravaču. Klauzula o zabrani poravnanja i klauzula o zabrani priznanja odgovornosti obrađene su u nameri da se ukaže na nastojanje osiguravača da putem ovih klauzula ostvari potpunu kontrolu nad procesnim držanjem osiguranika. Autorka zaključuje da se ni jedna od pomenutih klauzula ne može tumačiti na način da zabranjuje osiguraniku da se „meša” u sporove koji se protiv njega vode. Razlozi javnog poretka i očuvanja prava na pravnu zaštitu govore protiv takvog tumačenja.
Изборник