U mnogim državama, poslodavci za svoje zaposlene ugovaraju različite vrste osiguranja. U prvom redu ugovaraju obavezna osiguranja koja zahteva zakonodavac. Međutim, moguće je da poslodavac ugovori i dobrovoljne vrste osiguranja, kao što je osiguranje života i dobrovoljno penzijsko osiguranje. U svim takvim slučajevima zaključuje se kolektivno (grupno ili zajedničko) osiguranje koje ima brojne prednosti u odnosu na individualno. U ovom radu cilj autora nije ponavljanje poznatih činjenica u vezi sa kolektivnim osiguranjem zaposlenih, već da, nakon njihovog ukratkog predstavljanja, utvrdi koji su motivi poslodavca da obezbedi različite oblike kolektivnog osiguranja zaposlenih. Takođe, autor ukazuje na posebna pravila koja važe za kolektivno osiguranje u odnosu na individualno, pozivajući se pre svega na rešenja iz domaćeg prava.
I u domaćoj poslovnoj praksi poslodavci se pojavljuju kao ugovarači osiguranja u korist svojih zaposlenih. Zaključuje se kako obavezno, tako i dobrovoljno (na primer, dobrovoljno penzijsko osiguranje). Zato jedan deo rada autor posvećuje kolektivnom osiguranju zaposlenih u Republici Srbiji.
Изборник