Granice predugovorne obaveze prijavljivanja bitnih činjenica koje ima ugovarač osiguranja prvi put je utvrdio lord Mansfild pre nekih dvesta pedeset godina. Tokom dugog perioda predugovorna obaveza informisanja bila je slaba tačka ugovarača osiguranja jer su osiguravači lako mogli da isključe svoju obavezu pozivanjem na prekršenu obavezu. To je izvesno obaveza koja se najčešće krši uzimajući u obzir da zakonski propisi ili sudske odluke prebacuju na ugovarača opasnost ispravnog pretpostavljanja onoga što se očekuje od njih da prijave osiguravaču. Pored toga, sankcija koja se primenjivala na ugovarača bila je veoma teška (odbijanje osiguravača da ispuni svoju obavezu) i primenjivala se i u slučaju nenamernog kršenja obaveze. Ova situacija koja je bila na štetu ugovaračima promenila se tek početkom novog milenijuma. Danas su uravnotežene sankcije koje mogu da se primene. One obuhvataju izmenu, smanjenje osigurane nadoknade i raskid ugovora, dok se sankcija koja se sastoji u odbijanju ispunjenja obaveze potpuno isključuje ili dozvoljava samo u slučaju namernog kršenja. Sa jedne strane, kršenje ove obaveze nepažnjom je osnovni uslov i osiguravači više nisu u položaju da primenjuju neku sankciju ako se ugovaraču ne može pripisati da je nepažnjom prekršio obavezu prijavljivanja bitnih činjenica. Istovremeno sa pomenutim novim rešenjima, sadržaj obaveze je takođe pretrpeo izmene. Osiguravači su dužni da postave pitanja kako bi saznali detalje bitne za njihovu odluku da li će prihvatiti ponuđeni rizik u osiguranje. Ako ne postave pitanja o nekoj okolnosti, smatra se da ta okolnost „nije bitna.” U ovom radu pokušaćemo da istaknemo neka pitanja u vezi sa sadržinom predugovorne obaveze prijave bitnih činjenica koja je i danas od najvećeg značaja.
Изборник