Svhra osiguranja je da nadoknadi (obešteti) osiguranika u slučaju nastanka štete, ali bez namere da se on tako obogati ili da osiguranje koristi kao komercijalnu investiciju. Da bi se izbegla takva osiguranikova zloupotreba i zaštitio princip obeštećenja, u engleskom pravu osiguranja Zakonom o pomorskom osiguranju (Marine Insurance Act 1906 /MIA 1906/, dalje u tekstu: ZPO) propisana je primena principa obeštećenja i njegovi sastojci, kao što su subrogacija, dvostruko osiguranje i podosiguranje. Zbog toga osiguranik ne bi trebalo da dobije više, niti da ostvari bilo kakve dodatne koristi koje bi premašivale iznos obeštećenja. Iz tih razloga, pravo osiguranja prihvata princip pravičnosti, princip „neosnovanog obogaćenja”, kao i princip „prouzrokovanja štete” iz ugovornog prava, radi dodatne zaštite principa obeštećenja. Međutim, i pored te zaštite, uključujući i određena ograničenja, izmene i izuzetke u odnosu na nadoknadu štete i subrogaciju, ostvarivanje viška ili dodatnog iznosa obeštećenja (dalje u tekstu: dobit) od osiguranika koji je u potpunosti obeštećen stalno se javlja u sudovima common law pravnog sistema. Ovo pokreće nekoliko sa tim povezanih pitanja. Prvo, propust sudova da definišu takvu vrstu neočekivane dobiti i pribegavanje upotrebi drugih pojmova osiguranja kao što su „profit”, „dodatni iznos” i „višak.” Drugo, stalno odobravanje sudova da osiguranik zadrži neočekivanu dobit doprinosi njegovom neosnovanom bogaćenju, što je u suprotnosti sa principom obeštećenja, čija se primena time otklanja iako predstavlja samu suštinu imovinskog osiguranja. To nije dovelo samo do nedoslednosti sudske prakse u pogledu podele neočekivane dobiti između ugovornih strana, već je u suprotnosti i sa zaštitom principa obeštećenja. Iako je ova kontradikcija svojstvena brojnim vrstama osiguranja, ona je prisutna u polisama pomorskog osiguranja i izvoznih kredita, što je i opredelilo naslov Prvog dela ovog rada. Pomenuta praksa engleskog prava osiguranja proširila se i na druge anglo–američke države i države pravnog sistema common law.
U ovom radu se ponovo istražuje pomenuta nedoslednost i nelogičnost. U njemu se osporava da je: (a) pogrešno i zbunjujeće nedefinisanje neočekivane dobiti i, zbog toga, primena drugih pojmova; (b) dopuštanje da osiguranik zadrži neočekivanu dobit u suprotnosti sa principom obeštećenja i teorijom subrogacije, što narušava samu osnovu osiguranja; i (c) praksa takođe trajno narušava opravdanu primenu principa obeštećenja i subrogacije. U postupku svoje analize, autor u radu: (a) istražuje odnos između neočekivane dobiti, subrogacije i obeštećenja; (b) definiše i razlikuje neočekivanu dobit od drugih pojmova; (c) stavlja u odgovarajući kontekst opšte prisutnu nelogičnost tog prava osiguranika; i (d) analizira granicu između različitih teorija osiguranja, principa i pravila radi rešavanja trajnog problema zadržavanja neočekivane dobiti od strane osiguranika koji je potpuno obeštećen. Iako je neočekivana dobit moguća u svim vrstama osiguranja, ovaj rad se bavi precedentnim pravom iz oblasti osiguranja transporta i izvoznih kredita, jer te vrste osiguranja najbolje ukazuju na prirodu i obim ovog problema. Iako većina odluka koje je autor navodio potiču iz engleskog prava, u radu autor upućuje i na presude i primere iz drugih vodećih država common law pravnog sistema. Pored navedenog, autor u radu ispituje razloge za stalno opravdavanje subrogacije i njenu očiglednu primenu u borbi protiv ustaljene kontradiktornosti u slučajevima neočekivane dobiti.