Sadržina ugovora o osiguranju u nacrtu opšteg referentnog okvira za evropsko ugovorno pravo osiguranja i zakonima država članica evropske unije
U ovom radu autori ispituju elemente i način regulisanja elemenata obavezne sadržine ugovora o osiguranju u izvorima naznačenim u njegovom naslovu. Ispitivanje će čitaoca upoznati sa sličnostima i razlikama u ovom regulisanju u državama članicama EU i upozoriti na značaj razlika za osiguranje, a pre svega za osiguravajuću praksu. Jer, kao što ćemo videti, za praksu osiguranja na praktičnom planu nije istovetna situacija ako se bitna sadržina ugovora o osiguranju, prema nacionalnom propisu koji se primenjuje na ugovor, mora urediti u polisi, odnosno kada se saglasnost o sadržini ugovora mora postići prilikom zaključenja ugovora o osiguranju od one gde se ona uređuje u opštim uslovima osiguranja. Ili se buduća sadržina ugovor o osiguranju, prema nacionalnim propisu koji se primenjuje na ugovor, raspodeljuje između ugovora i uslova osiguranja. Ova dva moguća poslednja predstavljena rešenja u nacionalnim propisima vode razgraničenju bitne sadržine ugovora o osiguranju na grupu elemenata sadržine ugovora koji su bitni sastojci ugovora o osiguranju i na grupu onih koji su bitni sastojci uslova osiguranja. Povreda, ili nedostatak u sadržini ugovora vodi različitim sankcijama, u zavisnosti da li je on u polisi ili uslovima osiguranja. Kada uslovi osiguranja koji su uvek sastavni deo ugovora o osiguranju ne obuhvataju bitnu sadržinu posledice nisu identnične onima kada polisa kao ugovor, odnosno postignuti sporazum o osiguranju nije obuhvatio propisanu sadržinu, bitne sastojke ugovora kada je ugovor redovno ništav. U nekim pravima posledica zbog nedostatka u sadržini uslova osiguranja nije propisana i vodi razlikama u sankcionisanju od strane sudova. Događa se u pravnim sistemima u kojima je ugovor o osiguranju konsensualan da postoje razlike između postignutog sporazuma o bitnim i nebitnim sastojcima ugovora i polise, odnosno druge isprave o osiguranju koju osiguravač izdaje na osnovu zaključenog ugovora, pa je radi pravne i ekonomske sigurnosti potrebno regulisati i ovu pravnu situaciju.
Sva istaknuta pitanja su od posebnog značaja za naše pravo ugovora o osiguranju kome predstoji revizija, osavremenjavanje, rečju, reforma u okviru priprema koje su u toku za donošenje novog Građanskog zakonika Srbije. Pre svega zbog toga što je pitanje sadržine ugovora o osiguranju regulisano u Zakonu o obligacionim odnosima (čl. 902) restriktivnije u odnosu na rešenja koja su prihvaćena u državama članicama EU i da postoji zalaganje u Komisiji za kodifikaciju da polisa kao osnovna i pismena forma ugovora o osiguranju uređena u čl. 901, st. 1. ZOO, u oblasti tzv. kopnenog osiguranja (osiguranja stvari, osiguranja od odgovornosti i osiguranja lica) bude, u novom građanskom kodeksu, napuštena, osim u osiguranju lica.[1]
Prema tome, cilj ovog rada je da autori prezentiraju rešenja iz uporednog prava koja se odnose na sadržinu ugovora i na taj način daju svoj prilog raspravi o regulisanju ugovora o osiguranju u novom Građanskom zakoniku Srbije. Radi toga je na kraju, umesto rezimea, dat predlog odredaba o sadržini ugovora o osiguranju koje autori smatraju da odgovaraju našem pravu. On je formulisan u obliku odredaba koje treba uneti u Zakon o osiguranju zbog našeg očekivanja da revizija odredaba o sadržini ugovora o osiguranju obuhvaćenih u Zakonu o obligacionim odnosima i uključivanje u naš pravni sistem obaveze osiguravača i posrednika osiguranja da pre zaključenja ugovora o osiguranju ugovaraču daju informacije predviđene direktivama EU koje su od značaja za njegovu odluku da pristupi ugovoru ne može da čeka donošenje Građanskog zakonika Srbije.
[1] Videti: P. Šulejić, Predlozi za regulisanje ugovora o osiguranju u Građanskom zakoniku Srbije koji se odnose na zaključivanje ugovora, Zbornik radova „Evropski put” prava osiguranja Srbije, posebno ugovora o osiguranju, Palić, aprila 2008, str. 268-270.