Evropu su u poslednjem kvartalu 20. veka obeležila dva događaja koja su imala jak uticaj i na sisteme obezbeđenja i osiguranja:
– Ukidanje političke podele kontinenta na „Istok” i „Zapad” označilo je kraj sovjetsko-rusko strukturisanih institucija osiguranja i zdravstvenih službi u velikim delovima (jugo)istočne Evrope,
– Paralelo sa tim usledila je promena strukture sa pretežno nacionalno orijentisanim proizvodnim društvima ka globalno orijentisanim uslužnim društvima.
Proces transformacije je u čitavoj Evropi bio, a i dalje je otežan stalnim starenjem stanovništva. To je okolnost koja zahteva promenu razmišljanja u pravcu modela za osnovno obezbeđenje društva.
Izuzetno grubi su uticaji na zakonsko socijalno osiguranje srednjeevropskog kova, koje je u svojoj osnovnoj strukturi nastalo pre oko 120 godina u Nemačkoj i Austriji. Njen tvorac je bio nemački („gvozdeni”) kancelar Bizmark. Osnovna ideja ovog obaveznog osiguranja bila je da se obezbedi zdravstveno osiguranje, osiguranje od posledica nesrećnog slučaja i zbrinjavanje za starost za slojeve stanovništva sa niskim primanjima, odnosno da se spreče špekulacije određenih krugova ljudi u pogledu rizika od bolesti („Neće se meni ništa dogoditi. Radije ću se odreći plaćanja doprinosa za osiguranje”).
Tokom 20. veka u srednjoj Evropi socijalno osiguranje je prošireno na skoro sve slojeve stanovništva. Postupak preraspodele, u kome aktivni zaposleni (zbog bolesti, nesreće i starosti) plaćaju doprinose za radno nesposobna lica („generacijski ugovor”) jeste baza finansiranja socijalnog osiguranja. Procentualni odbitak od dohotka (a ne lični rizik od bolesti ili nesreće, koji je uobičajen u klasičnom, privatnom osiguranju) čini još jednu karakteristiku: osnov doprinosa za socijalno osiguranje. Drugim rečima, dobrostojeći plaćaju (plaćali su) (do danas) više, pa su tako pokrivali nedovoljne doprinose siromašnijih. Pored toga, poslodavci snose jedan deo doprinosa za svoje zaposlene.
Da li je ovo pravilo predstavljalo meru klasne borbe protiv preduzeća? Ni u kom slučaju, jer je celokupna privreda znatno profitirala od okolnosti da čak i najslabije plaćeni radnik može da dobije adekvatnu lekarsku negu i da on, kao radna snaga i poreski obveznik, opet može da bude na raspolaganju. Daljom isplatom ličnog dohotka u slučaju dužih bolesti, posle teške nesreće i u starosti (penzija), osiguranici, kojima treba pomoć i njihove porodice bivaju sačuvane od propasti. Na osnovu ovih pravila profitiraju i lokalni proizvođači namirnica, odnosno potrošnih dobara i trgovina na malo. U svakom vremenu bitno je načelo, da svaki državljanin, koji plaća doprinose za socijalno osiguranje mora da ima pravo na kontrauslugu od strane države. Te usluge nikako ne moraju da budu istovrsne (setimo se povećanja minimalnih penzija preko dodatka na minimum egzistencije). Na taj način socijalna država pokreće bitne oblasti u privredi.