Centralne kategorije savremene post-kejnzijanske makroekonomske teorije su štednja i investicije. Razlog zbog čega se to ističe leži u tome što od njih zavisi nivo nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Moderne ekonomije počivaju na vremenskoj nepodudarnosti štednje i investicija. Investicije osiguravača života u sebi spajaju razvojnu i stabilizacionu komponentu investicione politike kao segmenta ekonomske politike.
[1] Razvojna dimenzija politike plasmana osiguravača se manifestuje kroz finansiranje privrede i vanprivrede, javnog i privatnog sektora, izgradnju infrastrukturnih objekata. Stabilizacionu dimenziju investicione politike treba posmatrati u sklopu stabilizacione ekonomske politike koja ima sledeće ciljeve: privredni rast, stabilan nivo cena, puna zaposlenost (prirodna stopa nezaposlenosti) i ravnotežni platni bilans.[2]
Ne upuštajući se previše u analizu značaja finansijskog sistema, jer to nije predmet ovog rada, moramo naglasiti da finansijski sistem predstavlja jedan od najvažnijih delova privrednog sistema. Finansijski sistem predstavlja sistem „kanala”[3] kojima se uspostavlja veza između subjekata koji raspolažu viškom finansijskih sredstava (suficitarnih jedinica) i subjekata koji imaju manjak finansijskih sredstava (deficitarnih jedinica). Povezivanje suficitarnih i deficitarnih jedinica, zapravo podrazumeva povezivanje dve makroekonomske kategorije – štednje i investicija. Njegova kompleksnost ukazuje na mnoštvo elemenata iz kojih se sastoji: finansijskih institucija, finansijskih tržišta i finansijskih instrumenata. Funkcionalno jedinstvo ovih konstitutivnih elemenata finansijskog sistema omogućuje da finansijski sistem zauzme posebno mesto u privrednom životu obavljajući određene funkcije kroz koje se obezbeđuje direktan uticaj na realni sektor.
Finansiranje i investiranje preko finansijskog tržišta utiče na povećanje stope privrednog rasta (rast društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka), podiže nivo produktivnosti privrede, povećava proizvodnu efikasnost, povećava nivo životnog standarda, utiče na tehničko-tehnološki razvoj, podstiče uključivanje nacionalne ekonomije u međunarodnu podelu rada itd.
[1] Razvojna dimenzija obezbeđuje privredni rast i razvoj, tj. uvećava proizvodne mogućnosti privrede i potencijale privrednog rasta. Prof. dr Miomir Jakšić, Makroekonomija, Čigoja, Beograd, 2001, str. 206.
[2] Stabilizaciona komponenta investicione politike je u funkciji ublažavanja fluktuacija u privredi. Emilija Vukadin, Ekonomska politika, Dosije, Beograd, 2003, str. 142.
[3]Erić, Dejan, Finansijska tržišta i instrumenti, drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje, Čigoja štampa, Beograd, 2003, str.11.