Teorije o moralnom riziku stoje na stanovištu da se od trenutka kada ugovarač osiguranja zaključi osi- guranje, smanjuje njegova zainteresovanost da izbegne nastanak određene štete. Pored toga, dešava se da on namerno prouzrokuje štete da bi ostvario nadoknadu iz osiguranja. Po pravilu, moralni rizik na strani ugovara- ča osiguranja predstavlja veliki problem za osiguravače u svim vrstama osiguranja, pri čemu pomorsko osigu- ranje nije izuzetak. Ovo nameće pitanje kako osigura- vači rešavaju pitanje moralnog rizika prilikom ugovara- nja pomorskog osiguranja. Jedan od načina koji koriste osiguravači i zakonodavci da bi se borili sa mogućim problemom moralnog rizika je uslovljavanje isplate na osnovu polise osiguranja određenim obavezama koje ograničavaju dati rizik, kao što je to slučaj sa jemstvima. U kontekstu pomorskog osiguranja važi pretpostavka da je najefikasnije jemstvo koje se primenjuje protiv mogućih posledica moralnog rizika, jemstvo plovid- bene sposobnosti broda propisano čl. 39 engleskog Za- kona o pomorskom osiguranju iz 1906. (dalje u tekstu: ZPO). Zato, će u ovom radu autor objasniti zašto čl. 39 ZPO predstavlja adekvatnu zaštitnu tehniku u vezi sa upravljanjem moralnim rizikom na strani ugovarača u pravu pomorskog osiguranja.
Изборник