Pitanje vremena trajanja osiguranja prema dužini roka na koji je ono zaključeno dugo je u pravnim sistemima ugovornog prava osiguranja država članica Evropske unije bilo izvan pažnje zakonodavca kao područje u koje treba intervenisati novim rešenjima. Dispozitivnost zakonskih normi kojima je ono uglavnom regulisano i autonomija volje ugovornih strana u ovoj oblasti prema kojoj osiguravač i ugovarač osiguranja slobodno određuju vreme trajanja pravnih odnosa koje svojim ugovorom stvaraju i slobodno uređuju elemente koji čine sadržinu ove pravne kategorije ugovora o osiguranju, bila je opšte prihvaćena.
Prilikom regulisanja vremena trajanja ugovora o osiguranju u zakonodavstvu i praksi osiguranja, odnosno u uslovima osiguranja i prilikom rešavanja sporova povezanih sa ovom kategorijom u sudskoj praksi, pažnja je tradicionalno usredsređivana na:
– Vrste osiguranja prema dužini roka trajanja;
– Rok trajanja kao bitnom ili pretpostavljenom bitnom sastojku ugovora o osiguranju, odnosno polise (postojanju zakonske pretpostavke da je ugovor o osiguranju zaključen za period od jedne godine, ukoliko premija nije utvrđena za kraći vremenski period);
– Razlikovanje ugovorenog perioda trajanja osiguranja od ugovorenog perioda obaveze osiguravača (kod ugovora o osiguranju profesionalne odgovornosti pitanje povezano sa pojavom kasnih šteta kod ovih osiguranja kod kojih se obaveza osiguravača naročito sastoji u davanju pravnih i drugih saveta i pružanju usluga povezanih sa ovim savetima);
– Prestanak osiguranja kod ugovora zaključenog na određeno vreme istekom precizno unapred određenog roka za koje je osiguranje ugovoreno i kod ugovora u kome je unapred u ugovoru određen rok trajanja osiguranja koji je odrediv;
– Prestanak osiguranja otkazom kod ugovora zaključenog na neodređeno vreme i, s tim u vezi, pitanje roka u kome se ugovor mora otkazati, momenat nastupanja dejstva otkaza, punovažnost sporazuma ugovornih strana kojim je ugovoren otkazni rok koji vodi prestanku ugovora istekom tog roka, a da to može biti i pre isteka tekuće godine osiguranja kako predviđaju zakonski propisi;
– Prestanak osiguranja otkazom kod ugovora sa višegodišnjim trajanjem i primena, na ova osiguranja, istovetnih pravila o otkazu ugovora zaključenog na neodređeno vreme ili primenom na višegodišnja osiguranja ovima različitih pravila o prestanku osiguranja otkazom;
– Neprimena pravila o okazu ugovora sa neodređenim trajanjem i višegodišnjim tajanjem kod osiguranja života;
– Produženje ugovora o osiguranju kod osiguranja sa određenim rokom trajanja i sa njim povezanim pitanjima uslova koji moraju biti ispunjeni da bi do njega došlo, rok na koji se ugovor može na ovaj način produžiti i dejstvo produženja (da li produženje ima za dejstvo nastanak novog ugovora ili se produžuje stari ugovor).
U novije vreme, međutim, u evropskom pravu osiguranja se pažnja posvećuje nekim „novim pitanjima” i načinima njihovog regulisanja:
– Ograničenje prava za ugovorne strane da ugovorom o osiguranju odrede vreme trajanja osiguranja mimo roka koji je propisan ili pravu da ugovor otkažu i pre isteka ugovorenog vremena trajanja osiguranja;
– Inoviranje uslova za produženje ugovora istekom ugovorenog vremena trajanja osiguranja;
– Automatskom ili ex lege, umesto ugovorenom prećutnom, produženju ugovora;
– Uslovima za primenu na ugovor koji se produžuje klauzule iz produženog ugovoru o osiguranju o pravu osiguravača da tokom ugovora menja uslove ugovora (da li se klauzula u osnovnom ugovoru o pravu osiguravača da tokom trajanja zaključenog osiguranja može da menja uslove ugovora proteže i na produženi ugovor);
– Proširenju zabrane da se ugovorom ne može odrediti trajanje osiguranja izvan okvira trajanja propisanog zakonom kod osiguranja života na sve vrste osiguranja lica i na neka druga osiguranja.
Cilj ovog rada je, prvo, da se ukratko ispitaju tradicionalna rešenja u vezi sa vremenom trajanja osiguranja imovine u našem pravu, regulisana Zakonom o obligacionim odnosima i njihova primena u opštim uslovima za osiguranje imovine domaćih društava za osiguranje i, zatim, razmotre neka otvorena pitanja koja proizilaze iz stavova naših najviših sudova u vezi sa otkazom ugovora o osiguranju sa višegodišnjim trajanjem osiguranja. Njima je posvećen je prvi odeljak rada. Drugo, čemu je posvećen sledeći odeljak rada, da se razmotre tradicionalna i nova rešenja u vezi sa vremenom trajanja osiguranja imovine u pravima nekih država članica Evropske unije i u Nacrtu Opšteg referentnog okvira za evropsko pravo osiguranja. I u trećem delu, da se predlože nova rešenja o vremenu trajanja osiguranja koja mogu da odgovaraju našem pravu ugovora o osiguranju kome predstoji reforma u okviru izrade novog Građanskog zakonika Srbije koja je u toku. Napomenućemo da smo sa istraživanjima koja se odnose na ovde istaknute ciljeve započeli u jednom ranije objavljenom prilogu u „Reviji za pravo osiguranja” i da ovaj rad predstavlja nastavak tih istraživanja na jednoj daleko široj i potpunijoj osnovi i obimu.[1]
Rešenja koja ćemo predložiti autorima našeg novog zakonodavstva o ugovoru o osiguranju su ona za koja smatramo da supsumiraju moderna rešenja iz pravnih sistema nekih država članica EU i Nacrta Opšteg referentnog okvira za evropsko ugovorno pravo osiguranja, da na nov i pouzdan način pružaju zaštitu interesa ponudioca, odnosno ugovarača osiguranja, često osiguranika i korisnika osiguranja. Ona su nastala iz procesa i nastavak su procesa koji se odvija u evropskom pravu osiguranja, da se stalno teži da se direktivama EU, zakonima država članica, odlukama nacionalnih sudova i Evropskog suda pravde stalno napreduje u otklanjanju nedostataka adhezionog karaktera ugovora o osiguranju po interese ponudioca osiguranja, odnosno ugovarača, da se kreiraju rešenja koja vode uravnoteženoj zaštiti interesa obe ugovorne strane i jača pravna i ekonomska sigurnosti ovih subjekata na tržištu osiguranja, te eliminišu iz tradicionalne regulative rešenja koja izazivaju sporove, ovde povezane sa načinom regulisanja kategorije vremena trajanja osiguranja.
Cilj koji je postavljen u ovom radu kao predmet ispitivanja u prva dva odeljka i u tećem odeljku predlozi za nova rešenja za srpsko pravo koja mogu iz njih da proizađu, govore o značaju ispitivanja u ovom radu kategorije vremena trajanja osiguranja u osiguranju imovine prema dužini roka na koji je ono zaključeno.
[1] J. Slavnić, Kritički osvrt na stavove Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije o raskidu ugovora o višegodišnjem osiguranju voljom ugovornih strana (pravni stav Višeg trgovinskog suda utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove od 27. septembra 2004. godine i pravni stav Vrhovnog suda Srbije izražen u presudi Prev. 95/02 od 3. aprila 2002. godine), Revija za pravo osiguranja, br. 4/2007, str. 67-73.