Etika i osiguranje su višestruko uzajamno povezani. Kao filozofska disciplina, etika traga za kriterijima dobrog i lošeg delanja. U osiguranju se često dešavaju konflikti jer se izvesni važni, odnosno dobri postupci ne prepoznaju kao takvi. Objektivnu ocenu otežava, takođe, i okolnost da kvalifikacija osiguranja kao „dobrog“ ili „lošeg“ zavisi od ugla posmatranja u konkretnoj situaciji. U vezi sa tim treba primetiti da društveno-političke ili verske struje zastupaju različita stanovišta u pogledu osiguranja. Verski fundamentalizam je do kraja 18. veka u osiguranju je podrazumevao da osiguranje predstavlja nedozvoljeno zadiranje u Božja dela (sprečavanje Božje kazne). Predstavnici prosvetiteljstva iz 17. i 18. veka su, naprotiv, u osiguranju videli oblik međunarodnog slamanja strukturne nezrelosti među- narodnih razmera i inertnog fatalizma. Osiguranje, kao prosvećeni stav u pogledu realizacije nesrećnog slučaja, zahteva stalan dotok energije iz svežih izvora budnog duha ako se želi sprečiti njegovo osipanje. Prosvetiteljstvo donosi sa sobom, takođe, i povremene i/ili lokalne pretnje. Istorija osiguranja pokazuje da je takozvana nevidljiva roba, kao što je osiguranju, u svakoj epohi na specifičan način bila izložena pogrešnim tumačenjima i zloupotrebi. Zbog toga uzajamne veze između osiguravača, osiguranih i etičkih izazova branše treba uvek iznova preispitivati i nalaziti odgovore.
Изборник