Zakon o rešavanju sukoba zakona, kao osnovni izvor međunarodnog privatnog prava Republike Srbije, ne sadrži posebnu kolizionu normu za direktan zahtev oštećenog prema štetnikovom osiguravaču. Nedostatak specijalnog kolizionog pravila koje bi odredilo merodavno pravo za ovo pravno pitanje može se, u osnovi, prevazići na dva načina. Najpre, problem se može rešiti kvalfi kacijom, putem koje se dolazi do primene one kolizione norme čija pravna kategorija može obuhvatiti i pitanje direktnog zahteva oštećenog (što predstavlja uobičajeni put rešavanja ovakvih problema). Sama kvalifi kacija direktnog zahteva može biti problematična zbog njegove tesne povezanosti kako sa vanugovornom odgovornošću osiguranika, tako i sa ugovorom o osiguranju, pa se postavlja pitanje da li treba primeniti kolizionu normu za delikte (deliktni statut) ili kolizionu normu za ugovore (ugovorni statut). Drugi način prevazilaženja problema bio bi izgradnja novog (specijalnog) kolizionog pravila za pitanje direktnog zahteva oštećenog na osnovu čl. 2 Zakona o rešavanja sukoba zakona koji služi za popunjavanje pravnih praznina. U ovom radu autor analizira oba ova načina, posvećujući posebnu pažnju određivanju domašaja čl. 2 Zakona o rešavanja sukoba zakona, kreiranju novog kolizionog pravila za direktan zahtev oštećenog i utvrđivanju njegovog polja primene. Na kraju, autor se osvrće i na koliziona pravila o direktnom zahtevu oštećenog iz Haške kovencije o merodavnom pravu za drumske saobraćajne nezgode iz 1971. godine.
Изборник