Osiguranje od odgovornosti direktora i službenika pripada grupi osiguranja od odgovornosti prema trećim licima. Širina pokrića formulisana jednoobraznim (standardnim) uslovima osiguranja, koje su usvojila društva za osiguranje, ne poklapa se u potpunosti sa ukupnom delatnošću privrednog društva u kojem direktori i službenici pružaju svoje usluge. U ovoj vrsti osiguranja često se predviđa isključenje pokrića za odštetne zahteve koje jedan osiguranik postavi prema drugom osiguraniku (klauzule „osiguranik protiv osiguranika”). Standardni uslovi osiguranja ili predviđaju apsolutno isključenje pokrića izričitom odredbom da osiguravač nije u obavezi da nadoknadi štete po osnovu odštetnog zahteva koji protiv osiguranika podnese drugi osiguranik ili ograničavaju obim tog isključenja kako bi se pokrili izvesni odštetni zahtevi između osiguranika.
U ovom radu se obrazlaže istorijski razvoj ove klauzule iz uslova osiguranja koji daje obrazloženje zbog kojeg je delatnost osiguranja utvrdila tu vrstu isključenja iz osiguravajućeg pokrića. Izlaganje istorijskog razvoja ima za cilj da pojasni obim pokrića koji se pruža u osiguranju od odgovornosti direktora i službenika u grčkom pravu, tj. oslobađanje osiguravača od obaveze u slučaju odštetnih zahteva podnetim na prevaru – u dosluhu. Imajući u vidu da se klauzule „osiguranik protiv osiguranika” mogu odnositi i samo na odštetne zahteve na teritoroji SAD, osiguravač se mora pozvati na zakonska pravila da bi se oslobodio obaveze po polisi osiguranja u slučaju prevarnog odštetnog zahteva. U tom slučaju, obim pokrića bi se mogao ograničiti po grčkom pravu ili na osnovu definicije pravnog pojma „odštetni zahtev trećeg lica” ili na osnovu namernog prouzrokovanja osiguranog rizika. Imajući u vidu da ne postoji sudska praksa u ovoj oblasti, u ovom radu se analiziraju odredbe grčkog Zakona o ugovoru o osiguranju (Zakon, br. 2496/1997) radi pojašnjenja dejstva klauzule „osiguranik protiv osiguranika.”
Изборник