Počev od devedesetih godina dvadesetog veka, sa privrednim i socio-političkim razvojem u Evropi, na upečatljiv način su se izmenili zadaci države i njen uticaj na gradane: mnoge oblasti delovanja, zajedno sa rizicima, preneseni su i biće prenošeni na privatne institucije. U okviru (javnih) nadmetanja konkurencija tih privatnih institucija postaje sve oštrija.
Od veće konkurencije klijenti mogu da profitiraju poboljšanjem odnosa cene i usluge. Medutim, u državama sa slabim kontrolnim mehanizmima to može da prouzrokuje i korišćenje nečasnih metoda poslovanja, pa čak i privredni kriminal (utaja poreza tj. rad na crno; dogovor o cenama, korupcija itd.). Obično su u takve vrste prestupa umešani javni nalogodavci i privatni pružioci usluga. Jačanjem Evropske unije promenile su se i potrebe i ciljevi mnogih preduzeća. U središtu njihovih privrednih interesa više nije isključivo (ili bar ne više pretežno) domaće tržište, već se privredne aktivnosti usmeravaju na sve interesantnije tržište Evropske unije (uključujući buduće regije). Evropa ne raspolaže samo širokim spektrom potencijalnih tržišta, već i izvrsnim menadžerima (za rešavanje kriznih situacija), zainteresovanim potrošačima i partnerima sa najvećim procentom obrazovanih, ali i visokim procentom iskusnih stručnjaka. Kod starih članica Evropske unije je, medutim, na bazi socijalne tržišne privrede, jače nego na drugim tržištima, izražen obrazac ponašanja o blagovremenom i održivom obezbeđivanju budućnosti. Austrija i regije koje su ranije pripadale monarhiji posebno profitiraju od ovog razvoja. U izdanju Erste Bank der osterreichischen Sparkassen AG pod nazivom „Business lnternational Guide“ ističe se: Citava privredna regija centralne Evrope već duže vreme smatra se proširenjem domaćeg tržišta, a najkasnije od poslednjeg proširenja Evropske unije 1. maja 2004[1].
Međutim, tu postoji i velika mana. Mozaik Evropske unije je na jednom vrlo važnom mestu ostao nedovršen tj. ostala je praznina! Prema Erhardu Buseku, bivšem austrijskom vicekancelaru, „kamenčić“ koji nedostaje u Evropskoj uniji je jugoistočna Evropa.
Mada je jugoistočna Evropa regija koja se odlikuje mnogim sličnostima, perspektive pojedinačnih zemalja za pristupanje Evropskoj uniji vrlo su izdiferencirane. Dok sve države Balkana budu stekle status članice proći će po slobodnoj proceni 12 do 15 godina, jer se neke ekstremističke grupacije tvrdoglavo drže nekih izvitoperenih metoda koje u modernoj demokratskoj Evropi ne mogu da se tolerišu. Staviše, ta izvitoperenost čak ne služi ni privrednom boljitku dotičnih država, već samo obogaćivanju pojedinaca. U ovome se slažu svi privredni stručnjaci: Ni jedna od nacionalnih država Evrope uzeta sama za sebe nema šanse da opstane bez pomoći. Najbolji savet tim državama, otuda, je da se što pre moguće prilagode pravilima Evropske unije. Za članstvo u Evropskoj uniji, kako naglašava E. Busek u svojoj funkciji kao Posebni koordinator Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, kada se radi o motoru reforme u istinu ne postoji alternativa[2].
Austrijska osiguranja i banke kao i celokupna austrijska privreda igraju, oživljavajući i nastavljajući stare tradicije, odlučujuću ulogu u jugoistočnoj Evropi.
Svakoj privredi u razvoju, posebno posle političkih i ekonomskih kriza kada presahnu sve rezerve i osiromaše čitave etničke grupe, potrebne su strane investicije i/ili krediti, a oni po pravilu moraju da se osiguraju.
Usku povezanost Austrije, kao sedme zemlje na svetu po bogatstvu, sa nekadašnjim „krunskim zemljama“ bivše Dunavske monarhije, dokazuju i visoke direktne investicije u odnosu na druge zemlje investitore. U Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji, Austrija je glavni investitor. Iz istog razloga je učlanjenje balkanskih zemalja u Evropsku uniju toliko važno za Austriju.
[1] Leopold Prochazka: Das Handbuch fiir lhr Auslandsgeschaft: Business Intemational Guide, Verlag Erste Bank der osterr.Sparkassen AG, Beč 2005, str. 6.
[2] Eva Kois: Sudosteurpafehlender Baustein der EU / Intervju sa E. Busek, u Die Versicherungsrundschau Zeitschrift fur das
Versicherungswesen br. 6 / 2006.